close

Sign In

close

Register

All fields are required(*).

Эрдўғанизм Исломга эмас, авторитаризмга асосланади

Эрдўғанчилик (тур. Erdoğanizm), шунингдек, таййипчилик (тур. Тayyipçilik) 2003-йилдан 2014-йилда президентликка сайлангунига қадар Бош вазирлик қилган турк сиёсатчиси Ражаб Тоййиб Эрдагғоннинг сиёсий идеаллари ва кун тартибидир.

Эрдўғанчилик (тур. Erdoğanizm), шунингдек, таййипчилик (тур. Тayyipçilik) 2003-йилдан 2014-йилда президентликка сайлангунига қадар Бош вазирлик қилган турк сиёсатчиси Ражаб Тоййиб Эрдагғоннинг сиёсий идеаллари ва кун тартибидир. Кўп жиҳатдан харизмадан келиб чиққан қўллаб-қувватлаш билан Эрдўғанизм "Туркиядаги Кемализмдан кейинги энг кучли ҳодиса" деб таърифланди ва 2018 йилдаги Туркия молиявий инқирозигача[1] бутун мамлакат бўйлаб кенг қўллаб-қувватланди, Сўнг Эрдўғаннинг машҳурлиги сезиларли пасайишга олиб келди.[2][3] Эрдўғанчиликнинг мафкуравий илдизлари турк консерватизмидан келиб чиққан бўлиб, асосий сиёсий куч Эрдоғаннинг ўзи 2001 йилда асос солган ҳукмрон Адолат ва тараққиёт партияси (АКП) ҳисобланади.
Консерватив демократиянинг, Эрдўған ва унинг партияси мафкурасининг шахсийлаштирилган версияси сифатида Эрдўғанизмнинг асосий идеаллари диндан илҳомланган, асосан сайловдаги қўллаб-қувватлаш ва камроқ даражада ҳокимиятлар бўлинишига ва институтционал тизимга асосланган кучли марказлаштирилган этакчиликни ўз ичига олади[4]. Танқидчилар кўпинча Эрдўғаннинг сиёсий қарашларини авторитар ва "сайлов диктатураси" деб таърифлайдилар. Эрдўғанизмнинг сайлов йўналиши кўпинча Венгрия Бош вазири Виктор Орбан каби хорижий лидерлар томонидан либерал бўлмаган демократия деб таърифланган.[5][6]
Эрдўғанчиликга, шунингдек, “Янги Туркияни яратиш” мафкураси катта таъсир кўрсатмоқда, Туркия Республикасининг асосчиси камалистик тамойиллардан воз кечиш ва Эрдўғаннинг дунёвийлик каби қарашларига зид бўлган асосий институционал конститутсиявий идеалларни бекор қилиш[7]. Эрдўғончилар кўпинча Усмонли империясининг маданий ва анъанавий қадриятларини қайта тиклашга чақирадилар ва Туркия Республикаси асосчиси Мустафо Камол Отатурк томонидан бошланган ғарбпараст ижтимоий ислоҳотлар ва модернизацияни танқид қиладилар. Эрдўғанчиликни оммавий қўллаб-қувватлаш, асосан, Эрдўған атрофида шахсга сиғинишнинг ривожланиши, шунингдек, харизматик ҳокимиятнинг кенг тарқалганлиги билан боғлиқ. Эрдўғаннинг турк консерватив қадриятларининг асосий ҳимоячиси сифатидаги роли Туркиядаги президентлик сайловларида “Миллат одами” (тур. Milletin Adamı) каби шиорлар кўринишида намоён бўлди.[8]
Режеп Таййип Эрдўған, унинг идеаллари ва сиёсий кун тартиби "Эрдўоғанизм" номи билан машҳур бўлди.
“Эрдўғанизм” атамаси илк бор Эрдўғаннинг 2011 йилги парламент сайловларида ғалаба қозонганидан сўнг пайдо бўлган. Ўша пайтда у асосан Адолат ва тараққиёт партиясининг Эрдўғаннинг демагогияси ва шахсиятига сиғиниш билан уйғунлашган либерал иқтисодий ва консерватив демократик идеаллари сифатида тасвирланган.[9] Бу атаманинг қўлланилиши Эрдўғаннинг жаҳон саҳнасида кенгроқ иштирок этиши, асосан унинг Эрдўғанчиликнинг асосий омилларидан бири бўлган неосманизмга асосланган фаол ташқи сиёсати туфайли ортди.[10]
АҚШнинг нуфузли "Foreign Policy" нашри Эрдўғанчиликни Эрдўған атрофида шаклланаётган шахсга сиғинишга асосланган мафкура деб таърифлаб, уни Россиядаги Путинизмга ўхшаш популистик авторитаризм шакли деб атаган. Ташқи сиёсат, шунингдек, нео-усмонийлик (Ўсмонли империясини улуғлаш), исломчилик, Ғарбнинг Яқин Шарққа сиёсий аралашувига шубҳалар, камализмни рад этиш, демократик жараённи чеклаш ва сайловларни эрдўғанчиликнинг асосий атрибутлари сифатида ўз ичига олади.[11]
Эрдўғанчилик унсурлари, айниқса унинг тарафдорлари томонидан қўлланилган сиёсий риторика асосан исломчиликдан илҳомланган бўлса-да, Эрдўған атрофидаги улкан шахсга сиғиниш унинг давлат сиёсатидаги ҳукмронлигига шубҳа билан қарайдиган қаттиққўл исломчиларни йўқ қилгани айтилади. Эрдоғаннинг марказий ва ҳамма нарсани қамраб олувчи ҳокимияти, Эрдўғанчиликнинг марказий мавзуси, издошларнинг байъати раҳбарга эмас, балки Аллоҳ ва Исломга қаратилган бўлиши керак, деб ҳисоблайдиган исломчилар томонидан танқид қилинди.[12] Шундай қилиб, Эрдўғаннинг ҳамма нарсани қамраб олган ҳукмронлиги исломчилар, хусусан, Бахт партияси каби исломий партиялар томонидан танқидга учради, улар Эрдўғанизм исломга эмас, авторитаризмга асосланади, диний риторикадан фойдаланиб, консерватив фикрладиган Туркия аҳолисининг бир қисми  орасида жамоатчилик томонидан қўллаб-қувватланади.[13][14]

-------------------

1. Tallha Abdulrazaq. Erdoganism and Turkey's new prime minister (англ.). Middleeastmonitor.com (23 мая 2016). Дата обращения: 11 апреля 2021. Архивировано 29 октября 2017 года.
2. Reuters. As Turkish Economy Sours, Erdogan's Party Could Lose Grip on Big Cities (англ.). Haaretz (19 января 2019). Дата обращения: 11 апреля 2021. Архивировано 2 февраля 2021 года.
3. Rettman, Andrew. Erdogan picks EU fight, as Turkish economy tanks (англ.). EUobserver (10 июля 2019). Дата обращения: 29 августа 2019. Архивировано 6 сентября 2019 года.
4. Türk tipi Başkanlık Sistemi nedir Kuzu açıkladı (тур.). Internethaber.com (6 ноября 2015). Дата обращения: 30 июля 2016. Архивировано 11 сентября 2016 года.
5. Bandow, Doug. Why Both Erdoganism and Kemalism May Finally Be Dead in Turkey (англ.). Huffington Post (27 июня 2015). Дата обращения: 11 апреля 2021. Архивировано 1 июля 2017 года.
6. Simon, Zoltan. Orban Says He Seeks to End Liberal Democracy in Hungary (англ.). Bloomberg.com (28 июля 2014). Дата обращения: 30 июля 2016. Архивировано 28 апреля 2019 года.
7. East 61 Turkey. Erdoganism and democracy (англ.). Eastonline.eu. Дата обращения: 30 июля 2016. Архивировано из оригинала 22 августа 2016 года.
8. Milletin Adamı Recep Tayyip Erdoğan Kitabı ve Fiyatı (тур.). Hepsiburada.com. Дата обращения: 11 апреля 2021. Архивировано 11 апреля 2021 года.
9. Awiti, Alex. Erdoganism: A Word of Caution (англ.). Intpolicydigest.org (2 октября 2011). Дата обращения: 30 июля 2016. Архивировано из оригинала 15 августа 2016 года.
10. Party purges and a war against the Kurds move Turkish President Erdogan closer to one-man rule (англ.). Gisreportsonline.com (24 мая 2016). Дата обращения: 30 июля 2016. Архивировано из оригинала 12 августа 2018 года.
11. Akyol, Mustafa. Erdoganism [noun. From “national will” to “man of the nation,” an abridged dictionary for the post-secular Turkish state] (англ.) // Foreign Policy : magazine. — The FP Group, 2016. — 21 June. — ISSN 0015-7228.
12. Akyol, Mustafa. Is 'Erdoganism' a Threat to Turkey's Islamism? (англ.). US News (31 марта 2015). Дата обращения: 30 июля 2016. Архивировано 12 августа 2018 года.
13. Akyol, Mustafa. Is 'Erdoganism' threat to Turkey's Islamism? (англ.). Al-monitor.com (30 марта 2015). Дата обращения: 30 июля 2016. Архивировано 22 августа 2016 года.
14. M. Hakan Yavuz & Ahmet Erdi Öztürk. Turkish secularism and Islam under the reign of Erdoğan (англ.) // Southeast European and Black Sea Studies : multi-disciplinary journal. — Athens: ELIAMEP, 2019. — 18 February (vol. 19, iss. 1). — P. 1–9. — ISSN 1468-3857. — doi:10.1080/14683857.2019.1580828.

Мақола жойлаштирилган бўлим: Тахлил
Абу Муслим

ИсламОнлайн.Уз сайтининг
Бош муҳаррири

Сайт: www.islamonline.uz
Switch mode views:
  • Font size:
  • Decrease
  • Reset
  • Increase